Pre nego što je letenje postalo sport sa licencama i takmičenjima, bila je to šačica ljudi koja je nosila platno uz brdo i verovala da će je vazduh držati.
Prema kazivanju pionira ovog sporta iz Kraljeva, prvi letovi sa obronaka Stolova kreću još sredinom osamdesetih godina, a kao godina početka pominje se 1986. Poletalo se iznad sela Bogutovac, dvadesetak kilometara od grada, sa opremom koja se danas ne bi pustila u vazduh.
Kako je izgledala oprema tog vremena
Rana krila su bila pravougaona, sa malim brojem komora i odnosom finoće koji bi današnjem pilotu delovao kao pad sa usporenjem. Letelo se bez rezervnog padobrana, često i bez kacige, a merenje visine se svodilo na procenu.
Ono što je te ljude držalo u vazduhu nije bila oprema nego opreznost. Letelo se po mirnom vremenu, ujutru i predveče, i sa brda koja su bila dovoljno blaga da greška ne bude poslednja.
Poređenja radi, savremeno školsko krilo ima višestruko bolju stabilnost, propisanu kategoriju sigurnosti i uputstvo koje tačno kaže šta radi u kojoj situaciji. Napredak nije u tome što se danas leti smelije — nego u tome što se manje toga oslanja na sreću.
Zašto baš Stolovi
Zašto baš tu? Stolovi imaju ono što pilot traži: greben okrenut prema dolini, razliku u visini koja daje vreme za odluku, i teren koji greje neravnomerno pa stvara uzlazne struje. Dolina Ibra ispod radi kao ogromna posuda koja sakuplja toplotu i vraća je uvis.
Razlika u visini nije samo pitanje dužine leta. Ona je pitanje bezbednosti: pilot koji ima šesto metara ispod sebe ima vremena da prepozna problem, proceni i reaguje. Na sto metara nema ni jedno ni drugo.
Greben okrenut prema dolini daje i drugu stvar — dinamički uzgon, vetar koji se penje uz padinu. To je najstabilniji način da se ostane u vazduhu i ono što čini razliku između leta od pet minuta i leta od dva sata.
Šta se od tada promenilo
Danas je Bogutovac jedno od poznatijih poletišta u Srbiji, a Stolovi mesto gde se leti tokom cele godine. Škole, tandem letovi i redovni posetioci su nešto što u osamdesetima nije postojalo ni kao ideja.
Promenila se i procedura. Dozvola, obuka, provera opreme i prijava leta su danas normalan deo sporta, a ne birokratija. Scena koja to poštuje ima manje nesreća, a manje nesreća znači da poletišta ostaju otvorena.
Ono što je ostalo isto jeste osećaj prvog koraka sa ivice — trenutak u kome prestaje trčanje i počinje let. Taj deo tehnologija nije dirala i verovatno neće.
Zašto je to važno za 4 Elements
Za 4 Elements paraglajding nije ukras. On je druga etapa i dolazi odmah posle grebena: noge su već potrošene na usponu, a vazduh ne pita koliko je ko umoran — traži samo da se pročita.
Umor u vazduhu se ne vidi spolja, ali se vidi u odlukama. Pilot koji je iscrpljen kasnije reaguje, lošije procenjuje visinu i sklon je da preleti tamo gde ne bi trebalo. Zato se u ovakvim trkama etapa u vazduhu planira sa najviše rezerve, a ne sa najmanje.
Nasleđe scene koja ovde postoji decenijama je razlog zašto to uopšte može da se organizuje kako treba. Ljudi koji znaju teren znaju i kada se ne leti.
