Ima terena koji se prodaju vidikovcem. Meljanica se ne prodaje ničim — ona jednostavno radi ono što treba dobroj trail stazi.
Meka podloga, senka veći deo dana, potok koji drži vazduh svežim i uspon koji dolazi postepeno umesto odjednom. To je kombinacija na kojoj se trči duže nego što se planiralo, i to je najbolja preporuka koju jedna staza može da ima.
Zašto je meka podloga važnija nego što izgleda
Trčanje po asfaltu je udarno opterećenje koje se ponavlja isto, korak za korakom. Šumska podloga radi suprotno: svaki oslonac je malo drugačiji, pa se opterećenje raspoređuje po različitim mišićima i vezama umesto da se hiljadu puta ponovi na istoj tački. Zato posle sat vremena po zemlji noge bole drugačije nego posle sat vremena po betonu — manje tupo, a više razuđeno.
Druga strana te iste medalje je stopalo koje mora stalno da se prilagođava. Sitni stabilizatori oko skočnog zgloba rade neprekidno, i upravo oni popuštaju prvi kad se umor nakupi. Uganuće u trail trčanju retko dolazi od velike rupe; dolazi od male neravnine u trenutku kad je stopalo prestalo da reaguje na vreme.
Praktična posledica: prvi izlasci na meku podlogu treba da budu kraći nego što kondicija dozvoljava. Srce i pluća su spremni mnogo pre nego što su tetive naviknute, i to nesrazmerje je najčešći razlog za povredu kod trkača koji dolazi sa puta.
Zamka prijatnog terena
Za trkača u 4 Elements ovakav teren je varka. Baš zato što je prijatan, tempo krene brže nego što treba, a račun stiže na grebenu gde više nema ni senke ni mekog tla. Dolina daje osećaj da se ide lako, jer je hladovina, jer je zemlja tiha pod stopalom i jer uspon raste tako polako da ga telo ne registruje kao uspon.
Jedini pouzdan lek je merenje po naporu, ne po tempu. Na ravnom se tempo i napor slažu; na trailu se razilaze već posle prvih par stotina metara visinske razlike. Ko trči po satu, po pravilu je prebrz u dolini i prespor gore. Ko trči po disanju — po tome da li može da izgovori celu rečenicu bez prekida — obično stigne na greben u istom komadu.
Kod uspona koji dolazi postepeno vredi i pravilo koraka: kraći korak i brža frekvencija troše manje nego dug korak i odguravanje. Razlika se ne oseti u prvih deset minuta, ali se posle sat vremena vidi u nogama.
Potok, voda i ono što se nosi
Potok kroz dolinu drži vazduh svežim i to je stvarna prednost u julu i avgustu. Ali potok nije izvor. Voda koja izgleda bistro nosi ono što je pokupila uzvodno, a u dolini u kojoj ima stoke, šumskih puteva i posetilaca to nije zanemarljivo. Za trening se voda nosi, ili se koristi filter — nikako se ne procenjuje na oko.
Za duži izlazak na ovakvom terenu praktičan minimum je pola litra na sat po umerenom vremenu, i osetno više po vrućini. Ako se planira izlazak na greben, računa se voda za ceo krug, jer se gore ne dopunjava.
Kad staza pokisne
Zimi i posle kiša podloga postaje klizava i deo prelaza preko potoka se menja. To je normalno za dolinu ovog tipa i deo je onoga što treba proceniti na licu mesta, a ne po sećanju od prošlog puta. Isti prelaz koji je u avgustu suvo kamenje, u martu je kamenje pod tankim slojem vode — a to je najklizavija varijanta koja postoji.
Na mokrom se menja i tehnika. Stopalo se spušta ravnije i pod telo, ne ispred njega. Na spustu se ne koči petom nego se skraćuje korak i pušta da noge idu brže. Na korenju se gazi preko, ne po ivici, i nikad pod uglom.
Vredi znati i da se posle jake kiše menja i sam izgled staze: naneseno lišće sakriva rupe, a sitni potočići prave nove kanale preko puteljka. Prva tura posle nevremena se trči sporije, bez izuzetka.
Šta ovo znači za trku
Meljanica je teren koji nagrađuje strpljenje i kažnjava entuzijazam. U kontekstu 4 Elements to je posebno važno, jer trail deonica nije kraj trke nego njen početak — sve što se ovde potroši, nedostaje u vazduhu, na biciklu i na vodi.
Zvanične trase se objavljuju kada budu potvrđene, sa datumom i oznakom verzije. Do tada ovo su opšte karakteristike terena, korisne za pripremu, ali ne i nagoveštaj gde će staza ići.
