Planina koja lepo leti nije planina koja prašta. Stolovi daju uslove, ali traže da se pročitaju pre nego što se otvori krilo.
Letnji dan na Stolovima ide po prepoznatljivom ritmu. Jutro je mirno i tehnički najlakše. Oko podneva teren se zagreje i termika postaje upotrebljiva, ali i nervozna. Kasno popodne smiruje vazduh i vraća uslove u miran let.
Dan podeljen na tri dela
Jutarnji prozor je za učenje i za mirne letove. Vazduh je stabilan, uzlazne struje slabe ili ih nema, i sve se dešava sporo. Za pilota u obuci to je najbolji deo dana; za pilota koji hoće visinu, nije.
Sredina dana je suprotnost. Sunce zagreje padine i one počnu da otpuštaju toplotu u mehurovima — to su termike. One nose uvis, ali dolaze neravnomerno, pa krilo ulazi i izlazi iz uzlazne struje i to se oseća kao udarci sa strane.
Kasno popodne je najlepši deo dana za let. Termika oslabi, ali vazduh je i dalje topao i uzlazan uz padinu, pa se leti dugo i mirno. To je i period kada se najviše fotografiše, i to nije slučajno.
Ono što se uči teže od svega jeste kada se ne leti. Prelazak iz jutarnjeg u podnevni režim ume da bude nagao, i najgore je poleteti tačno u tom prelazu — kada je vazduh već aktivan, a još izgleda mirno.
Vetar iz doline je glavni ispit
Najveću pažnju traži vetar iz doline. Ibarska klisura kanališe strujanje, pa se dešava da na startu bude prijatno, a stotinak metara niže sasvim drugačije. Zato se procena ne pravi samo na poletištu.
Klisura radi kao levak: isti vazduh koji preko otvorene ravnice ide umereno, kroz uski prolaz se ubrza. Posledica je da brzina vetra u dolini ume da bude osetno veća nego gore, i da se pravac menja sa visinom.
Praktično, to se čita sa nekoliko mesta: dim, prašina na putu, talasanje trave i vode, i pokret oblaka. Pilot koji gleda samo vetrokaz na startu ne vidi polovinu slike.
Postoji i pravilo koje vredi svuda gde ima doline: ako se sumnja, gleda se sletište. Uslovi na mestu gde se završava let važniji su od uslova na mestu gde počinje.
Startovi: kratki, travnati, bez druge prilike
Startovi na grebenu su travnati i kratki, što znači da tehnika poletanja mora da bude čista — nema prostora za drugi pokušaj. Prilaz vozilom postoji do većine mesta, a ostatak se nosi pešice.
Kratak start znači da se krilo mora podići pravo iz prvog puta. Krivo podignuto krilo se na dugačkom startu ispravi u hodu; ovde se prekida i kreće ispočetka, a to je izgubljen prozor u uslovima koji se menjaju.
Zato se priprema radi bez žurbe: krilo rašireno u luku, linije razmršene i proverene po redu, kopče zatvorene, kaciga i rezerva pregledani. Pilot koji preskoči taj deo zato što ga neko čeka pravi grešku koja se ne vidi dok ne bude kasno.
Iz istog razloga se na startu ne stoji u grupi. Krilo koje neko drugi podigne u nezgodnom trenutku može da povuče i vaše, i to je jedan od najčešćih incidenata na popularnim poletištima.
Šta pilot nosi
Osnovni komplet je jasan: krilo koje odgovara nivou pilota, rezervni padobran koji je servisiran, kaciga, sedište sa zaštitom za leđa i radio ako se leti u grupi. Uz to varijometar i GPS, jer procena visine golim okom nije procena.
Kod nas se često potceni odeća. Na hiljadu metara je znatno hladnije nego na startu, a pilot koji drhti ne odlučuje dobro. Rukavice i vetrootporni sloj su deo bezbednosne opreme, ne udobnosti.
I obavezno: telefon napunjen, plan leta poznat nekome ko ostaje dole, i dogovoreno vreme kada se javlja. To je jeftinije od svake potrage.
Šta još nije objavljeno
Sve ovo su opšte karakteristike terena. Zvanične tačke poletanja i sletanja za trku biće objavljene kada budu potvrđene, sa datumom i oznakom verzije, i do tada ništa od toga ne treba uzimati kao trasu.
